Lyrics of 'Na Ulasku U Zemlju Koja Spava' by Oksanat

Prah ruzama taknut do mirisa se vinu
Na zvezdanoj promaji gde mi dan odskrinu
Vatru, vatru, slepo to obozavanje
Elemenata, koje sagore sopstvenu
Buducnost I sunce pretvori u senu
Nebeskog bilja pred mracno svitanje

Ti me zgusnjavas na mestu gde padoh
Iza poslednje misli poslednja nado!
Tvoja cula sebe osluskuju, svoju
Nestvarnost, svoju beskrajnu uspomenu
Tvoja praznina svet I zvezde krenu
U cudno poimanje tvog duha u Broju

Sricem fosil tvoga imena u susi
V ere I laznog rasta laznoj dusi
Jer I da te nema, praznina u kojoj
Zamisljamo te, nikad ne bi
Prestala da nas opija, u sebi
Uvek druga prevarenoj srzi mojoj

Da nisi andjeo koga moj strah kroti
Cudoviste bi bio u svojoj lepoti
Cije poreklo u mojoj je zelji
Da unisten budem tamo gde postaje
Moja nemoc moja snaga koja daje
Istinu recima u laznoj povelji

Zbog tvoje nadmoci ostah pust I sam
Sto snih zaboravih, pa me proze plam
Dok na kraju tvog imena bukti barsun
Ptice sto prelete svet unazad varav
Do mirisa ruze u kamenu. Bar sum
Naslikane grane da pomeri narav

Bilja! Kako da te sacuvam od tudjih
Misli u meni, dok bivam sve ludji
Za vrednu gorcinu, suplje dvojstvo lika
Ciji je rast odjek buducnosti prazne
Sto podatno trazi nacine prolazne
Da bujalost svoju neprolazno slika

Jos malo I zacutacu pred tobom
Dok bdis onocvetno nad ispraznjeneim grobom
Andjele pred neumoljivom lepotom kraja
Gde je mir I zrelost pesmu zamenila
I mramor gde mrmor vecne vode spaja
Sa kamenom kome izrastaju krila

Sve sto postoji tezi nejasnosti
Galeb oponasa litice plahosti
Sto vrtlog odrazi samo vrtlog biva
Ima li dokaza lepote pomerene
Culom u nebice koje zaodene
Oblikom bekstva stvarnost sto se skriva?

Oh nase srce kog dostojni nismo
Ni onda kada najmudriji mi smo
Dok budni nad onim sto nas snom prevlada
Ne zavapimo: Milosti! To pelud
Nekorisnog pada na nevinost belu
Cveta treznog cije ime posta nada

O andjele blagi uprkos svojoj moci
Il upravo zbog nje, vatro sa svojom noci
Kako se zbi divno da bice ti izbegne
Mesto koje bi izvan tebe bilo
Jer zabunom sve se zbilo sto se zbilo
A sjaj koji kasni najdublje dosegne

Nase ime nece berbu doziveti
Svega sto moze sebe da seti
Pojedinacno nas, joj, unerazumi
O p s t e nas zaslepi. Zabuna je slicnost
Moje lice tone u cudnu bezlicnost
Koja mermerom svoje oci umi

Ah, nado koju vrisak zna izreci
Teskoba I griza, pre no mir u sreci
Slabi smo I lomni kao list liskuna
I ne usudjujemo se da budemo drukciji
Preselili smo cvece pod rep zmiji
A ipak nam je dusa nade puna

Daj lobanju praznu za prezivele lazi
Neizbezni dodir sna I praha trazi
Imena posna trostrukih odraza
Vlastito me srce porazi. O, krah
Kad krv svoju buri podmecem, I plah
Penjem se na vrh presahnulog mlaza

Vratice te vreme. Klecace I vlati
Ko u Matjeci, na gori sto pati
Dok te u dubini preuredjuju zvezde
Koje ne vidis, al vidis zvezdanost
Presvislu u vodi bez cari sto zanos
Tvog srca trosi za hridine trezne

Moja te ljubav pretvori u nesto
Sto se ne moze voleti. Al vesto
Tvoj kostur prazno prepozna sazvezdje
Ko ce preziveti Plod, ako ga bude
Sicusan ispod drveta, kog lude
Pokusase tresti u zore sve bledje

Tu vrsta tla progovori sa grane
Zavedena od sunca u nepojamne dane
Kada znam sta mi okruzava vid
Al ne znam sunce sto ga ispunjava
Na ulasku u zemlju koja spava
Sanjajuci trule lobanje I zid