Lyrics of 'Zalazak treceg sunca' by Beogradski Sindikat

zalazak treæeg sunca, nepodnošljiva vrelina
brujanje mašina, skuèena metalna kabina
moj svet je praznina samo kamen i prašina
i pokoje seæanje, odblesci davnina
obronci planina, šume, kristalna jezera
moje novo okruženje razara atmosfera
histerije, ludila, raspada sistema
zemlju napadaju bolesti, pošast ko himera
konaèna dilema: preživeti il' stati
razmatram situacije koje uslediæe zatim
bespoštedna borba il' spokoj u raki
zloslutna izmaglica veæ danima me prati
ali šta su ovde dani kad vreme je stalo
i ono malo preživelih je posrnulo i palo
egzistencije sramne dotukle ih rane
porok im je vodilja na putevima tame
tela zagadjuju otrovom, svi navuèeni su mahom
obrazac ponašanja koji uslovljen je strahom.

alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru
nakaze su tu! neæe otiæi u miru
šaljem izvidjaèku sondu da preleti mraènu hordu
obaveštavam toranj da spreme se za borbu
i molim se bogu, mada sumnjam u njega
za pokolj ili trijumf da se okonèa ova beda
primam signal iz sonde, neverovatni podaci
o neprijatelja snazi. ako postoje junaci
nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom
letim ka bazi, sve do sudara s dinom
situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim
kontrolu nad delom mi preuzima instinkt
koji sumanutim trkom vodi me put otvora
u magmatskoj steni. gori pogonska komora!
ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran
gubim tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan.

bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti?
u mraku tražim izvor piska, postaje sve cešæi
i ko zvuk aparata kad bolesni bledi
neprekidan, glasnik kraja koji sledi
svetlost ... ispunjava celu odaju
bljesak zaslepljuje oèi, zenice se skupljaju
polako postajem svestan oblika ovog mesta
savršen tetraedar, u centru podnožja pijedestal
oko opisan krug meni starnim simbolima
piktografsko pismo, sigurno staro je eonima
kako sam dospeo ovamo? šta je ovo mesto?
nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?
preispitujem se dok proucavam mural
na jednom od zidova, opisuje ritual
ako ga dobro tumaèim ovo je neka vrsta hrama
sveštenici formiraju krug oko piktograma
na postolju stoji deèak koji zrakom iz oèiju
u zidu otvara prolaz u drugu prostoriju
u koju ulazi naoružan odatle crtež se raèva
u prikaz moænog božanstva i leš mrtvog deèaka
obred prosveæenja? test za mlade ratnike?
il nešto sasvim treæe? al prostorija sa slike
je možda moja jedina veza sa površinom
tom se mišlju smirujem dok okružen tišinom
koraèam ka središtu jednakostraniènog trougla
penjem se na postolje napetih èula
u isèekivanju èuda. stiže istog sekunda
telo prožima sila, iz oènih duplji svetlost kulja.

ništa ne mora biti ko što nekad je bilo. spoznaja je blizu, budi spreman za epilog, kad se vizija silnog otelotvori kroz život.

taj trenutak pamtiæu ostatak moga veka
kao nepregledno belilo planete veènog leda
kao oseæaj spokojstva, miline, svetla
skidam kacigu, trljam oèi, netremice gledam
opèinjen, sa osmehom i pogledom deèaka
zaštiæen i spokojan u okrilju oblaka
i nema više ograda ni traga ljudske ruke
ko da nevreme je iza mene, ispred mirne luke
i tako sreæan ali neoprezan na tren sklopih oèi
i nestadoh ko kapljica na užarenoj ploèi
i kao maèem po stomaku tada preseèe me hladna
slutnja kao munja grom iz tmurna neba hada
ispred mene par prilika izlaze iz otvora
i prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova
ternutak tišine i napetosti kranje
bljesak laserskog pištolja, u levu ruku sam ranjen
ja se prenuh u sekundi sav zaprepašæen od straha
uz talas hladne vode ko kad podigne se brana
i tada jasno kao dan shvatih šta mi se sprema
okom tražim zaklon ali zaklona nema
više refleksno no svesno brzo bacih se u stranu
punim oba pištolja vraæam kacigu na glavu
gledam suviše ih ima. bacam bombu neutrona
ekspolozija razbija formaciju kordona
zujanje fejzera, miris sprženog mesa
ne znam stvarno šta da radim kada ne znam ni gde sam
u prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa
dok nasumice pucam oni padaju bez glasa
ja se okreæem ka izlazu al da izadem ne mogu
oštar bol padam (padam, padam)... pogodjen u nogu
da se predam? ipak ne dam život suviše je vredan
grabim pištolj pucam, pucam. pao je još jedan
i oseæaj besa dok gledam grozne nemani
ma, nek ide život! dodjite, sad potpuno sam spreman! i
na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti
uz kapljice krvi...

novi odred spodoba se zaleæe obrušava
ja kosim kao furija, ni korak ne ustruèavam
davno sam obuèavam, sad sve mi se vraæa
likvidacija pogledom kao oštricom maèa
sada vladam situacijom, levitiram, manevrišem
snagom svoga uma zveri dezintegrišem
mogu da se skoncentrišem, tehnikom baratam
razlog njihovog dolaska napokon shvatam
zamahujem rukama, pokreæem vetar
usmeravam kristale i formiram spektar
jedinstvo svih energija isijavam kroz etar
poistoveæujem se sa sredinom, kameleon
prestajem da budem... sijam kao freon!

kreæem ka površini iz ovog pakla. izleæem uz gejzir peska krvi i stakla

lebdim nad pustinjom do grupacije dina
upirem prst ka njima iz zemlje raste planina
pod njom izviru reke, duž obala rastu šume
postajem natprirodna sila, prisutan za uvek
u svemiru i u svesti potomaka
svetu knjigu pišu na osnovu odlomaka
mog života, trijumfa nad nakazama sotone
dalekih kolonija hramove krase moje ikone.